Atanasije Nikolić

Atanasije Nikolić Атанасије Николић
Rođenje	(1803-01-18)18. 1. 1803. Bački Brestovac, Habzburška monarhija (sada Srbija)
Smrt	28. 7. 1882. (dob: 79) Beograd, Kraljevina Srbija
Roditelji	Nikola Nikolić & Marija Despotović

Atanasije Nikolić (ćir. Атанасије Николић; Bački Brestovac, 18. januara 1803. – Beograd, 28. jula 1882.)^[1] bio je prosvetni i književni radnik, profesor i prvi rektor Liceja. Bio je geometar, autor udžbenika, inženjer, urbanista, upravnik pozorišta i glumac, specijalni izaslanik i načelnik ministarstva, artiljerac i livac topova.^[2] Bio je saradnik i poverljiva ličnost kneza Mihaila Obrenovića i Ilije Garašanina.^{[nedostaje referenca]} Bio je u policijskim i drugim^[kojim?] službama.^{[nedostaje referenca]} Zaslužan je za urbanističko uređivanje Beograda.^[3] Pisao je drame, poljoprivredne pouke, udžbenike, književne prikaze i drugo;^[što?] skupljao je narodne pripovetke.^[4]

Rođen je u Bačkoj, u selu Brestovcu od oca Nikole i majke Marije, rođene Despotović. Otac je tu pored obradive zemlje imao verovatno kao arendator — dućan i kasapnicu.^[5] Porodica se 1808. godine preselila iz Bačkog Brestovca u Sombor, gde je Atanasije završio osnovnu školu. Pet razreda gimnazije pohađao je od 1813. godine u Sremskim Karlovcima, kao stipendista zavoda mitropolita Stefana Stratimirovića. Šesti razred je prekinuo zbog bolesti i završio je 1819. u Novom Sadu. U Đuru (takođe Đer) je studirao filozofiju, zahvaljujući pomoći ujaka, žitarskog trgovca, i dajući privatne časove. Pošto nije želeo da postane advokat, želja mu je bila da studira matematiku, geodeziju i zemljomerstvo, koji su se učili u Pešti, a kako nije imao dovoljno sredstava za to, otišao je u Beč, gde je 1821. godine upisao artiljerijsku školu, u kojoj su se obučavali kartografi i drugi tehnički kardovi za potrebe austrijske države i vojske. Mada se pokazao kao dobar student, videvši da u artiljeriji ne može napredovati, napustio je artiljeriju, uzeo dvogodišnje odsustvo i 1824. godine prešao da živi u Novom Sadu, gde je otvorio privatnu školu crtanja, prvu umetničku školu u Srba uopšte.^[6]

Međutim rimokatolička opština je protestovala što jedan pravoslavac uči katoličku decu, pa mu je oduzeto pravo da bude javni učitelj.^{[7][nedostaje referenca]} Kada je dobio otpust iz artiljerijske škole, oženio se Marijom Kolarević, modistkinjom. Nastavio je da privatno studira inženjerske nauke. U Pešti je završio tehniku kao inženjer geodezije, sa kojom je 1829. godine dobio inženjersku diplomu. U Banatu i Bačkoj je kao geometar zarađivao premeravanjem zemlje. Godinu dana kasnije, 1830. žena Marija mu je umrla, a naredne godine se oženio Katicom Simonović i nastavio da radi kao honorarni geodeta. Radio je na prokopavanju dva kanala i izgradnji jednoga nasipa. Iako je bio mnogo hvaljen za svoj rad,^{[nedostaje referenca]} nije mogao da dobije državnu službu, jer nije znao mađarski jezik,^{[nedostaje referenca]} pa je 1837. godine prihvatio mesto upravnika imanja grofa Petra Čarnojevića (unuka patrijarha Arsenija Čarnojević), gde je radio godinu dana, a zatim je 1838. godine prešao da radi kod Grafa Šenborna u Gornjoj Ugarskoj, gde je u roku od godinu dana odradio premer i kartiranje njegovog poseda.

Kao prvi rektor Liceja u Kragujevcu počeo je sa radom 3. oktobra 1839. i predavao je matematiku na Liceju do kraja oktobra 1842. godine kada je došlo do smene dinastija na srpskom prestolu.^[8]

Ima velike zasluge i za početke matematike u Srbiji.^{[nedostaje referenca]} Atanasije Nikolić je napisao prve^{[9][nedostaje referenca]} udžbenike iz matematike za Licej i to su:

• Algebra — ustrojena za upotrebljenjie slišatelja filosofije u Liceumu Knjaževstva Serbije, 149 strana, pojavila se 26. septembra 1839.
• Elementarna geometrija — ustrojena za upotrebljenije slišatelja filosofije u Liceumu Knjaževstva Serbije, izašla 1841. godine.

Takođe, i u Algebri i u Elementarnoj geometriji razne simbole je menjao i zamenjivao slovima ćirilice, a mnoge latinske izraze je zamenio srpskom.^[2] Na njegov predlog Savindan je od 1840. godine u Srbiji ustanovljen kao školska slava. U to vreme srpske škole nisu imale svoju školsku slavu, pa je Atanasije Nikolić predložio nastavničkim savetima Liceja i gimnazijama, kao i Ministarstvu prosvete. Taj predlog je usvojen i 2. januara 1840. godina okruzima je postalo obaveštenje da će se ubuduće u svim srpskim školama svečano obeležavati školska slava Sveti sava. Iste godine su već upriličene prve proslave.^[2] Poznat je i po tome što je uveo školsko zvonce,^[gdje?] koje je od tada objavljivalo početak i kraj časa.^[10]

Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 27. maja 1842. godine, a sekretar Društva bio je 1842/1843. godine.

Zaslužan je za osnivanje prvog pozorišta u Beogradu — Teatra na Đumruku 1841. godine u Beogradu.^[11]