Патријарх антиохијски Григорије IV
Патријарх антиохијски Григорије IV | |
---|---|
Лични подаци | |
Световно име | Гантос Ђорђе Хадад |
Датум рођења | (1859-07-01)1. јул 1859. |
Место рођења | село Абаја, гора Либан, |
Датум смрти | 12. децембар 1928.(1928-12-12) (69 год.) |
Место смрти | Бејрут, |
Патријарх антиохијски и свега Истока. | |
Године | 1906. - 1928. |
Претходник | Мелетије II |
Наследник | Александар III |
Патријарх Григорије IV (рођ. Гантос Ђорђе Хадад; 1. јул 1859, село Абаја, гора Либан — 12. децембар 1928) — епископ Антиохијске православне цркве; од 1906. Патријарх антиохијски и свега Истока[1].
Биографија
Потицао је из сиромашне арапске породице, учио је у сеоској школи коју је отворила америчка протестантска мисија, а од 1872. учио у православној школи у Бејруту. 19. децембра 1877. године примио је монашки постриг у манастиру Нурија (Либан); За јеромонаха је рукоположен 29. августа 1879. године[2].
Антиохијски патријарх Герасим II хиротонисао га је 10. маја 1890. године за епископа Триполија у Сирији.
Деведесетих година 19. века почео је да сарађује са Руским царским православним палестинским друштвом у стварању школа у Трипољској епархији, а 1900. године водио је Баламандску богословску школу, која је обновљена у манастиру Баламанд за обуку арапског свештенства.
После смрти (услед тровања) првог антиохијског арапског патријарха Мелетија II (Думанија), 5. јуна 1906. године, изабран је на патријаршијски престо; избор је одмах признао руски Свети синод, али су га признали остали источни патријарси (Грци) тек у лето 1909. године.
Дошавши у Русију у фебруару 1913. године, на позив руског цара Николаја II, посетио је Санкт Петербург, Велики Новгород, Москву, Кијев и низ других места у Русији, учествовао у обележавању 300. Дома Романових, посебно 21. фебруара предводио је свечану литургију у Казанској катедрали у Санкт Петербургу, уз саслужење мноштва руских и страних јерараха. Остао је у Санкт Петербургу до 16. априла 1913, чекајући позитивну одлуку о својој молби за бенефиције својој патријаршији, чији је владин предлог на крају одбила Државна дума.[тражи се извор]
Одликован је орденом Светог Александра Невског; предводио је хиротоније једног броја свештеника, као и епископа Кипријана (Шњињикова), Алексија (Симанског) (касније Патријарх московски и целе Русије) и Дионисија (Валединског).
Преминуо 12. децембра 1928 у Бејруту[3].
Извори
- ^ „Primates of the Apostolic See of Antioch | Antiochian Orthodox Christian Archdiocese”. ww1.antiochian.org. Архивирано из оригинала 23. 02. 2020. г. Приступљено 2024-02-18.
- ^ „ГРИГОРИЙ IV”. www.pravenc.ru. Приступљено 2024-02-18.
- ^ „Religious leaders”. www.rulers.org. Приступљено 2024-02-18.
- п
- р
- у
Антиохије (45—70)
антиохијски (70—451)
- Игњатије I
- Иродион I
- Корнелије
- Иродион II
- Теофил
- Максим
- Серапион
- Асклепид
- Филет
- Зевин
- Вавила
- Фавије
- Димитрије
- Амфилохије
- Павле I Самосатски
- Домн
- Тимеј
- Кирил I
- Тиран
- Виталије
- Филогоније
- Роман
- Павлин I
- Јевстатије
- Евлавије<а>
- Евфроније<а>
- Плакентије<а>
- Стефан I<а>
- Леонтије<а>
- Евдоксије<а>
- Анан<а>
- Мелетије I
схизма (361—415)
Аријанска група омијев |
|
---|---|
Јевстатијска група |
|
Аполинаријска група |
|
Мелетијанска група |
|
антиохијски (418—451)
антиохијски (451—518)
- Максим
- Василије
- Акакије
- Мартирије
- Петар II Кнафеј (Фулон)
- Јулијан
- Јован II Кодонат
- Стефан II
- Стефан III
- Каландион
- Паладије
- Флавијан II
- Севир<миаф>
антиохијски (518—1724)
518—1098. |
|
---|---|
У изгнанству (1098—1276) |
|
1276—1724. |
|
антиохијски (од 1724)
- Силвестер
- Филимон
- Данило
- Анфимије
- Серафим
- Мефодије
- Јеротеј
- Герасим
- Спиридон
- Мелетије II
- Григорије IV
- Арсеније II<ап>
- Александар III
- Епифаније<ап>
- Теодосије VI
- Илија IV
- Игњатије IV
- Јован X
- <а> — аријанац
- <мфл> — монофелит
- <миаф> — мијафизит
- <ап> — антипатријарх
- <н> — наречени патријарх