Vilson Grejtbač

Vilson Grejtbač (6. septembar 1919 – 27. septembar 2011) bio je američki inženjer i pionirski izumitelj. On je imao više od 325 patenata, bio je član Nacionalne dvorane slavnih izumitelja, i dobitnik je nagrade Lemelson-MIT^[1] i Nacionalne medalje za tehnologiju i inovacije (1990).

Grejtbač je rođen u Bufalu u Njujorku i pohađao je javnu srednju školu u Vest Seneki.^[2][3] On je upisao vojnu školu i služio tokom Drugog svetskog rata, pastajući avijacioni šef radioslužbe pre nego što je primio vojni otpust 1945. godine.^[3] On je studirao na Kornel univerzitetu u okviru GI programa, diplomirajući elektrotehniku 1950. godine; on je magistrirao na Univerzitetu Bufalo 1957. godine. Vilson je voleo da izučava razne objekte i to je dovodilo od drugih velikih ostvarenja.^[3]

Čardak-Grejtbač pejsmejker je koristio Malorijeve ćelije od živa oksid-zinka (živine baterije) kao svoj izvor energije, pokrećuči dva tranzistora, transformator spregnut s blokirajućim oscilatorskim kolom, što je sve bilo inkapsulirano u epoksi rezin, i zatim spregnuto sa elektrodama smeštenim u srčani mišić pacijentovog srca. Ovaj patentirani izum doveo je do toga da je Medtronik kompanija iz Mineapolisa otpočela proizvodnju i dalji razvoj veštačkih srčanih pejsmejkera.^[4]

Godine 1968, Katalist istraživačka korporacija iz Baltimora u Merilendu razvila je i patentirala litijumsku baterijsku ćeliju.^[5] Ćelija je koristila dva elementa u blizini krajeva elektrohemijske skale, uzrokujući visok napon od 2,8V i gustinu energije u blizini fizičkog maksimuma. Nažalost, ona je imala unutrašnju impedansu, što je ograničavalo njeno strujno opterećenje na ispod 0,1 mA i stoga je smatrana beskorisnom.

Grejtbač je nastojao da uvede ovaj izum u industriju pejsmejkera, koja bi s lakoćom mogla da koristi bateriju visoke impedanse. Rani radovi su sprovedeni u iznajmljenom prostoru nekadašnje fabrike muzičkih instrumenata organa Vurlicer u Severnoj Tonavondi u Njujorku. Ralf Mid je predvodio rani elektrohemijski razvoj.

Grejtbač je razvojnim organizacijama pejsmejkera predstavio WG1 ćeliju 1971. godine, ali je dočekan sa ograničenim entuzijazmom. Dana 9. jula 1974, Manuel A. Vilafana i Antoni Aduči, osnivači Kardijak pejsmejkers ink. (Guidant) u Sent Polu u Minesoti, proizveli su prvi svetski pejsmejker sa litijumskom anodom i litijum-jodid elektrolitnom čvrstom baterijom.^[6][7] Litijum-jodidna ćelija koju je proizvodio Grejtbač je postala standardna ćelija za pejsmejkere, sa potrebnom gustinom energije, niskim samopražnjenjem, malom veličinom i pouzdanošću.

U ćeliji koja je razvijena za primenu u srčanom pejsmejkeru, anoda je litijumska, a katoda je od prilagođene kompozicije joda i poli-2-vinil piridina, od kojih nijedan nije električno provodljiv. Međutim, nakon obrade mešanjem i zagrevanjem do ~ 150 °C tokom 72 sata, komponente reaguju jedna sa drugom kako bi formirale električno provodljivu viskoznu tečnost koja se, dok je još rastopljena, izliva u ćeliju gde se hladi, čime se stvara čvrsta supstanca. Kad tečnost dodiruje litijumsku anodu, stvara se monomolekularni sloj poluvodičavog kristalnog litijum-jodida. Kako se ćelija prazni strujnim opterećenjem pejsmejkera, reakcija između litijumske anode i jodne katode formira rastuću barijeru litijum-jodida, što je čini otpornom, i uzrokuje da se terminalni napon ćelije smanjuje približno kao inverzna funkcija zapremine barijere. Dizajneri pejsmejkera koriste ovu karakteristiku da omoguće otkrivanje početnog 'kraja života' litijumske ćelije pejsmejkera.

Grejtbač je donirao sredstva za Hoton koledž u Njujorku za stvaranje diplomskog muzičkog programa. Centar za umetnost Hoton koledža je dizajniran uz njegove donacije, tako da uključuje koncertnu dvoranu, umetničku galeriju, prostor za okupljanje na više spratova i razne sale za horove i instrumentalne vežbe. Kasnije je nazvan po njemu Grejtbačova muzička škola. Hoton koledž je pomagao Grejtbaču u njegovom istraživanju, kada nije bio u stanju da dobije podršku, pružajući mu laboratorijski prostor i pomoć u istraživanju.^[8]

Godine 2009, Vilson i Elenor Grejtbač su donirali oko 10 miliona dolara za stvaranje modernog staklenog recepcionog i interpretativnog paviljona, nazvanog Elenor i Vilson Grejtbač paviljon, koji je odvojen od kompleksa kuće Darvina D. Martina. Paviljon je dizajnirao Tošiko Mori, predsedavajući odeljenja za arhitekturu na Harvardskoj diplomskoj školi dizajna.^[9]

Vilson Grejtbač je preminuo u svojoj 92. godini, dana 27. septembra 2011.^[10][11] Grejtbač je služio kao starešina u Klerensovoj prezviterijanskoj crkvi, gde je isto tako pevao u crkvenom horu i predavao u nedeljnoj školi.

Vilson Grejtbač на Викимедијиној остави.

• US patent 3057356, Wilson Greatbatch, "Medical cardiac pacemaker", published 9. 10. 1962 
• A video interview with Wilson Greatbatch from vega.org.uk
• Implantable pacemaker inventor Wilson Greatbatch dies from BBC 28 September 2011
• Washington Post Obituary
• Vilson Grejtbač на сајту Find a Grave (језик: енглески)
• Battery at the CIA Museum, CIA.gov Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2021)
• Duracell (1. 7. 2015). „Duracell Primary Lithium Coin Cell Article Information Sheet” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 01. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2018. 
• Energizer (1. 1. 2017). „Energizer Product Safety Data Sheet, Coin/Button Lithium Manganese Dioxide Batteries” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 09. 2017. г. Приступљено 2. 1. 2018. 
• DongGuan TianQiu Enterprise Co., Ltd (1. 1. 2016). „Material Safety Data Sheet, Li-Mn Button Cell CR2025” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 1. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2018. 
• Pilarzyk, Jim. „White Paper - Lithium Carbon Monofluoride Coin Cells in Real-Time Clock and Memory Backup Applications”. rayovac.com. Rayovac Corporation. Архивирано из оригинала 12. 12. 2007. г.